Odgledao sam danas intervju koji je Nedeljko Kojić uradio sa Zoranom Stanojevićem, za emisiju Svitanje. Odličan intervju o novim tehnologijama i susretanju novinarske profesije sa njima, o odnosu televizije i interneta, mobilnim tehnologijama i razmišljanjima u kom pravcu sve to ide.

U jednom delu razgovora, gospodin Stanojević je naveo primer mogućeg scenarija vezan za internet stvari („internet of things“). Radnja se dešava nekih desetak godina u budućnosti. Vozite pametan auto, na putu ste. Pojavi se problem, sa uljem ili nečim što bi trebalo uskoro da reši mehaničar. Kompjuter koji je deo automobila, traži najbliži auto servis, kontaktira ga, obaveštava o vrsti problema. Majstor u servisu priprema sve što je neophodno i očekuje vas. Auto vas obaveštava o tome, ili čak i ne, već u trenutku kada ste blizi servisa vas obaveštava da svratite do njih. Ili čak i sam skreće sa glavnog puta i odvozi vas u servis. Majstori rešavaju kvar, vi odlazite dalje sa ispravnim autom, svi srećni i zadovoljni.

Obzirom da u emisiji nije bilo osvrta na negativne strane ovakvog razvoja „internet stvari“ i „pametnih tehnologija“, osetio sam potrebu da napišem svoje zapažanje u obliku ovog blog posta. IT je moja profesija ali i hobi, i nešto što volim. Ali pravac u kojem se ide sa pametnim tehologijama i pogotovu sa „internet of things“ mi jednostavno govori da se lako može desiti da se pretera. Vezano za ovu opisanu situaciju, šta ako vozač zna sam da popravi kvar? Ili ako nema para trenutno pa bi odložio popravku za sutra ili za nedelju dana? Šta ako vozač poznaje automehaničara koji nije baš najbliži, niti je usput, ali preferira njega? Šta ako poznaje još boljeg mehaničara koji je možda i najbliži ali ga nema u Google mapama? Gomila drugih situacija je moguća, i mislim da ostavljanje na volju „pametnom“ automobilu ili bilo kojem drugom uređaju nije najpametnije rešenje. Možda ukoliko sve to ostane u formi sugestija korisniku, upozorenja, ali primećuje se da se lagano klizi u to da „pametne stvari“ misle umesto nas, te da se ide ka tome da one u određenoj meri vladaju nama, umesto da mi vladamo njima. Da ne uključujemo sada i povezanost automobila sa vašim bankovnim računom, što će sigurno biti jedna od opcija koja nas čeka, pa da tom servisu i ne moramo da dajemo keš, već će internet sam prebaciti sredstva sa našeg računa na račun servisa.

U jednoj epizodi popularne serije Silicone Valley, opisana je situacija gde pametni driverless auto dovodi u velike neprilike svog putnika. To jeste samo TV serija ali i poziv na oprez. Evo te scene:

I na kraju, da preporučim navedenu emisiju, uz sve pohvale i voditelju i gostu:

Razgovarali smo sa Milošem Pavlovićem, 23-godišnjim studentom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i članom Udruženja studenata elektrotehnike Evrope.

P: Zdravo, Miloše! Reci mi koja si godina i koji si smer? 

O:Zdravo! Student sam četvrte godine, smer Energetika.

P: Zašto si izabrao taj smer?

O:Tada kada sam birao koji bih smer upisao, vodio sam se savetima starijih i činjenicama gde su trenutno radili i kakva su iskustva imali sa fakultetom. Logično bi bilo da sam odabrao da upišem RTI, koji ima veze sa programiranjem, još je IT branša u ekspanziji i trenutno su najtraženiji programeri, ali, kako sam čovek od akcije i znam da bi me ubilo da narednih 40 godina sedim za stolom i gledam u ekran, izabrao sam Energetiku. Kako i dalje nisam završio fakultet, nadam se da će mi budući posao omogućiti nestatičnost i priliku da putujem, da radim sa ljudima i da se razvijam i napredujem.

P: Poznato nam je da si aktuelan član određenih studentskih organizacija. Možeš li nam reći više o tome?

O:Član sam Udruženja studenata elektrotehnike Evrope – Istek LK Beograd (EESTEC LC Belgrade) od 2013. godine. U pitanju je neprofitno, apolitično, volontersko Udruženje. Prošao sam kroz skoro sve timove i organizaciju kroz više od 20 projekata. Prošle godine sam bio i član Upravnog odbora našeg Udruženja na poziciji koordinatora za odnose sa kompanijama. Nakon jednogodišnjeg mandata, naučio sam kako da se ponašam na poslovnim sastancima, kako da pregovaram, da se prezentujem, kako da se ponašam u kriznim situacijama i, što je najbitnije, kako da radim u timu. Pored obaveza prema Upravnom odboru i fakultetu, imao sam još dosta vannastavnih aktivnosti, te sam naučio i kako bolje da organizujem svoje vreme.

P: Što se tiče fakulteta, kako si zadovoljan samim uslovima studiranja i sticanjem konkretnog znanja? Da li je to ono što si očekivao kad si upisivao?

O:Što se tiče prve godine, koja je opšta, mogu sigurno da kažem da je ETF jedan od najboljih fakulteta što se tiče dostupnosti informacija i pomoći studentima. Bilo nam je sve nadohvat ruke, obezbeđeno. Imali smo spremljene sve materijale, podršku starijih, podršku profesora i asistenata. Nama koji smo došli iz gimnazije bilo je potrebno malo vremena da se naviknemo na obim i ozbiljnost gradiva, ali je ubrzo sve došlo na svoje. Kasnije, kada sam upisao Energetiku (mogu samo subjektivno o tom smeru da pričam), nije više bilo sve nadohvat ruke, morali smo malo da se pomučimo. Slušajući kolege sa drugih smerova, mogu da zaključim da su asistenti i profesori na Energetici najdruželjubiviji i pristupačniji. Imamo ozbiljne profesore i akademike za katedrom i mislim da se nakon završene četiri godine izađe sa kvalitetnim predznanjem u struci. Sada, pred kraj studiranja, mogu da kažem da se nijednom nisam pokajao što sam upisao ovaj fakultet, ovaj smer, i da će se sve ovo isplatiti.

P: Da li si imao praksu u toku studiranja i koliko smatraš da je ona bitna za studente?

O:Praksu sam radio u jednoj inostranoj kompaniji koja ima ogranak i u Srbiji. Mogu reći da sam za tih mesec dana koliko-toliko video kako stvari funkcionišu i upoznao se sa potrebnim detaljima iz osvetljenja. Doduše, mesec dana je veoma kratak period da bi se stvarno nešto naučilo i usvojilo, te mislim da prakse koje su obavezne i koje nose 2 ESPB boda treba da traju minimum tri meseca, u suprotnom nisu baš od velikog značaja. U Srbiji je problem što u državnim kompanijama i ne može baš puno da se nauči na praksama. Prvo što vas pitaju kada dođete na praksu je da li ste došli da vam se upišu dva boda ili biste želeli stvarno nešto da radite… Takođe, po mom mišljenju, našem školovanju generalno fali praktičnog rada. I dalje se svi dosta oslanjaju na teoriju i knjige, gde studenti posle dve-tri godine, a verovatno i ranije, zaborave na sve to. Potrebno je više praktičnog rada, više nečeg opipljivog i korisnog, što može da se uči kroz primer.

P: Šta misliš o plaćenim praksama?

O:S obzirom na to da volontiram više od tri godine, očigledno je da odbijam da zarađujem J Šalu na stranu, verujem da plaćene prakse većini mogu da budu dobar stimulans, pogotovo u strukama gde je velika konkurencija i gde su nove radne snage preko potrebne. Meni, iskreno, nije bitno da li je praksa plaćena ili nije dok god znam da ću naučiti nešto novo, korisno, što će mi značiti kasnije. Više mi je možda bitno da li ću nakon odrađene prakse dobiti mogućnost za probnim radom ili stalnim zaposlenjem. Doduše, živim u Beogradu, i dalje pod krovom svojih roditelja, pa je možda i to razlog zašto ovako razmišljam, dok je drugima možda plaćena praksa od izuzetnog značaja, kako bi rasteretili kućni budžet.

P: Kakvi su, po tvom mišljenju, izgledi za zaposlenje u Srbiji nakon završenog Elektrotehničkog fakulteta?

O:Jedan od razloga zašto sam upisao baš Elektrotehnički fakultet je taj što je perspektivan i što je priznat, kako u Srbiji, tako i u svetu. Mislim da svi koji završe ETF mogu da nađu, u proseku, brže posao nego studenti sa drugih fakulteta, ali opet ima izuzetaka. Nebitno je koji si fakultet završio i sa kojim prosekom, dok god si uporan, ambiciozan i širiš mrežu svojih kontakata. Dok god znaš šta hoćeš, naći ćeš posao.

P: A za zaposlenje u inostranstvu?

O:U inostranstvu je malo teže naći posao zbog papirologije, dozvole za rad, vize itd. Ali ništa nije nemoguće. Mislim da je lakše zaposliti se u inostranstvu ukoliko si bio na masteru u toj državi gde konkurišeš za posao ili, jednostavno, studirao tamo. Kako svakog dana strane kompanije dolaze u Srbiju, možda je lakše zaposliti se ovde kod njih, pa nakon nekog vremena otići napolje. Postoje razni načini, samo treba čovek da istražuje.

P: Da li bi radio u nekoj inostranoj zemlji?

O:Voleo bih da na početku svoje karijere putujem što više mogu. Pod tim podrazumevam da radim po inostranstvu, da menjam države i gradove po projektima i da bude što dinamičnije. Kasnije, kada dođe vreme za porodicu, ipak bih se skrasio u Srbiji 🙂 Naravno, to bi bilo idealno, ali videćemo još.

P: Da li smatraš da ti je fakultet obezbedio potrebno znanje i veštine i spremio te za dalje napredovanje?

O:Tokom celog svog života sam pored akademskog dela imao mnogo drugih obaveza i vannastavnih aktivnosti. Tako je bilo i za vreme studiranja. Ne mogu da kažem da sam sjajan student i da sam bio redovan na predavanjima, zato što nisam. To ne bih bio ja. Kada konstantno trenirate, bavite se muzikom i plesom, održavate kontakt sa društvom, volontirate, putujete i provodite vreme sa lepšom polovinom, jako je teško biti fokusiran samo na fakultet. Ali ne kajem se niti malo! Sam sebi sam postavio cilj da budem na budžetu svaku godinu, što sam i ispunjavao. Na ETF- u je dobro što je dovoljno da uključite glavu, što treba da koristite zdrav razum i logiku, zato što se ništa ne uči napamet, što mi je dosta pomoglo. Mislim da su mi fakultet, a i Istek, obezbedili potrebno znanje i veštine za sledeći korak u životu.

P: I, na kraju, kakav bi savet dao kolegama?

O:Kolegama bih dao savet da se ili potrude da budu najbolji u onome što studiraju, rade i uče ili da se dodatno aktiviraju negde gde će moći da šire svoja znanja, veštine i kontakte, gde će moći da napreduju, kako lično, tako i profesionalno. Ako neko uspe da izvede oba, za njega nema zime 🙂 Na kraju je najbitnije da se svi zaposlimo i radimo ono što volimo, da zarađujemo sami za svoj život i da konstantno učimo, a način na koji ćemo doći dotle zavisi od nas samih. Samo je potrebno verovati u sebe.

Razgovor vodila Milica Petrušić.